5. Memorijalna trka JOŽA HORVAT

Nemam običaj javljati se sa ino trka i domaćih događanja, osim ono što je vezano za Hrvatski triatlonski savez.

Ustupak je bio Rajhenburg, jer je to bio prvi a vodio ga je moj sportski prijatelj Blatnik, pa mala promocija ne škodi.

Drugi put, u nedjelju 18 09 2011, ponovo na poziv, otišao sam na 72 km Memorijalnu bic trku Joža Horvat. Dolaskom u Koprivnicu, saznajem da je to peta do sada organizirana. Skromno ali bogato korektno organizirana, od entuzijasta sportaša- Relja, Bogadi i ostalih, najčešće neznanih.

Posebno treba napomenuti da nije bilo startnine ali je bilo dobrog graha poslije trke u Jagnjedovcu.

Vrijeme idealno,trebao sam tu nedjelju brati svog crnog divljaka/ bobe su već skoro suhe grožđice/, iz kojeg ispećem rakiju, nektar za bogove s Olimpa, dakle rakija, ne is tropa već od grožđa, ne špricanog i negnojenog, kak je Bog dal.

No, vrijeme je bilo za uživanciju i eto mene kod picoka. To su oni koji su sa kokotom rasterali Turke leta gospodnjeg 1552 pod Ulama begom. Inače taj beg je par puta dobio po repu u varaždinskom kraju. Legenda o picoku smješta se u Đurđevac ali nekak je to prihvaćeno i u Koprivnici. Podravka ima i zaštitni znak- kokot.

I tako osvježen starinom, krenem svjež u koloni do letećeg starta. Od takmičara, rekreativci, tobož, pa do profi /BK Rijeka/, ukupno nas 79. Limit 3 sata. Nema nijednog znanog lika, op ima  Škec Stanko, stara puška zahrđala, u mojoj kategoriji !!!! No 1 Zofingen -Powerman, svaka čast.  /10km, 150km, i 30km/

Vozimo u koloni, označen start, držim prvu diviziju, na vijugavoj cesti jure 53 km/h. Nemam ja  tu što tražiti, sami mladići na jurilicama. Držim se druge divizije, ma nisu ti za mene, čujem glas iz žepića: drži ih, drži ih. Naime uzeo sam kristalnu kuglu sa sobom, da mi bude od pomoći, u ekonomskim enigmama puno mi pomaže. Uhvatio sam se treće divizije, a kuglu sam ušutkao. Škec je ostao sa prvom divizijom. Pogledam svoju konkurenciju, ostavljaju dojam rekreativaca ali po opremi nisu a i dobro gaze pedale, naročiti jedan koji vozi “fraj” a vrti se čas napred čas straga kolone. Problematično vozimo od 32 do 42 km/h, opasno se izmjenjuju, tako da sam prošao stazu sa tri ruke na kočnicama. Prvih 20 km smo kompaktni, ja samo pratim, vidim svi su mlađi pa nema potrebe diktirati tempo, trebaće udariti glanc na kraju i održavam se na kraju kolone. Što baš i nije pametno, iako momci uredno pokazuju skretanja ali rupe na cesti ne, pa sam par puta zapičil prvi kotač u rupčage. Prođemo Koprivničke Brege /a najveći breg je tikva iliti bundeva/, pa za Jeduševec i prema Hlebinama,/za one koji neznaju to je centar Svijeta naivne slikarske umjetnosti sa Generalićem na čelu/. Neću ispasti naivac, cesta veoma dobra, ravna i počelo je čistilište za neke. Onaj moj stakleni vražičak zadovoljno brunda u žepiću i nagovara me da napravim skok, da ju primirim izderem se da se smiri. Tog trenutka jedan me preticao i gleda me čudno s kim se to svađam.

Do Hlebina pa prema Gabajevoj Gredi, loša cesta ali smo izdržali, zaboravio sam spomenuti da imamo pratnju za iznemogle, oni koji padnu ali i pratnju policije pored standardne i dvojicu na montićima. Momci su se zaista pokazali iako im baš nije bilo lako, vidljivo u Sunčanom Selu gdje smo ručali.

Prođemo Gabajevu G. i za Molve, tu bi trebala biti i Čingi Lingi čarda, ali nemože se osmatrati okolica jer samo jedan pogled na vuru da vidim brzinu, koliko smo prošli i prosjek već sam bio u zadnjem kotaču zbog selektivne vožnje. Od sada samo vozim, baš me briga za takve sitnice i nema turističkog zjakanja. Molve, Drava, prek mosta, projektant od mosta napravio breg, pa stisni pedalu ako nećeš zaostati, most je odnio žrtvu, onog koji se “fraj” vozil. Ulazimo u Repaš, hrastova ko šodra u Dravi, promjer sve prek metra, da mi je samo hektar te šume mogao bi reči da sam bogat. Inače je po međudržavnom dogovoru CRO-Mađarska trebala se na području Repaša izgraditi HE.

Idemo dalje, Ždala, Novački, Gola /carina/, cesta veoma dobra, ravna, usput kupimo zaostale i ostavljamo ih. Negdje oko Gole u daljini se nazire crveni dres, nisam siguran ali to bi mogao biti Škec. Kad smo se približili, nazire se natpis na leđima BEDNJA i ispod HR. E Stankec je kihnul, uzmemo mi njega pod svoje i nastavimo mirno peglati skoro pravocrtnu cestu.

Kad najednom se moj stakleni psihopata iz žepića javi: šta čekaš, skoči, jurni. Neznam koji ti je vrag odgovaram ja staklenoj kugli. Sad skoči, zapišti tankim nervoznim glasom. Pa ne budali još smo daleko do cilja, Hebeš cilj, Stanko je u pitanju, sjećaš se jedne Novogodišnje trke u Vžd kad si ga ostavil 5 minuta ali si u raportu napisao da ste zajedno ušli u cilj i posebno napomenul njegov rezultat u Zofingenu. Dobro, a kakve to veze ima sad s ovom trkom, odgovaram. Pa za to nije ni zahvalil ni pivu platil. No, dobro ja nisam zlopamtilo. E sad češ skočiti ili ti više neću pomagati u ekonomskim zavrzlamama. Zaključim što se mora nije teško. Jurnem ja na čelo kolone i udarim tempo 44 km/h, ide ko po loju, iako me lijevo koljeno kolje, dok se iz njega ne dimi, dobro je. Vozim nekih 3 km, pustim malo da se i ostali uključe i bacim pogled unatrag, Stankec na 30 m iza kolone, nemože nas pratiti. Dubokim glasom se javi moj mučitelj: ” to stari takvog te volim, biće još nešto od tebe, za par godina”

Ja pak si mislim, eh Stankec, jedna piva.

I tako mi do Gotalova, zavijutka preko Drave, most i uhvati me nostalgija, Drava se ljeska sa svojim malim valićima na suncu, dao bih ko kraljević konja za Dravu, ne čak i svoju kristalni kuglu /samo probaj-odmah se javila/, tužno bacam zadnji pogled na Dravu i spazim ribića kako na kraju šodranog spruda peca, ej taj zna uživati a ne ko mi koji čistimo arterije domačim drogama. Botovo, kad sam bio mlađi vozili smo Dravom u čamcima Titovu štafetu od Borla do Botova. Bili smo sjajno društvo, puno ih je otišlo u bolji ambijent a ondašnje ljepotice danas su bakice.

Eh, što ti život, danas si sve a sutra ocvala ruža.

Od Botova do Drnja, brzo, a onda Peteranec, tu smo, ovu cestu poznam toliko da mogu žmireči proći, sad samo vrtim od prvog do trečeg mjesta u koloni, domači dečki iz BK Rotor pripremaju taktiku a i moj psihopata od kugle sve je glasniji i javlja se u ritmu tam-tam bubnjeva i brunda: idemo, IDEMO. Sad mi je bilo dosta, pa i ja dreknem, ako se ne smiri da ću ju baciti na cestu. U trenu je umuknula. Skupili se Rotorovci i krenuli prerano, prođemo Peteranec, Koprivnica, uđemo u ulicu M. P. Miškine.

Miškina je rođen u Đelekovcu, seljak, pjesnik / Oče Naš i Crveni Makovi/ član HSS-a, odveden u Jasenovac 1942. Kad je pokrenuta kampanja da ga se oslobodi, denuncirali ga kod Pavelića, njegov stranački kolega Kraljić i župnik Pavunić i Miškina je za mjesec dana nestao.

500m do cilja, ostali smo “Rotorovci” i ja, prvi semafor-zeleno, 300 m do cilja, ostala dvojica i ja, držim lijevog /Radmilovića/, moja staklenka sad već piskutavno-promuklim glasom navija: idemo sad stisni, što čekaš.

Drugi semafor , crveno i kolona auta, sad pokaži što si naučila od Merlina, kugla je navodno njegova i ja sam ju naslijedio čudnim putevima obiteljskim veza. Misao mi još nije zamrla u neuronu, a ukaže se zeleno, kugla zna unaprijed što si ja zamislim. 200 m do cilja, skrećemo udesno, jedan auto, Radmilović i mi/sad smo u tandemu, ja i kugla, ona navija, zavija ko vatrogasna sirena, lupaju bubnjevi, kugla me i lupa po rebrima, ali se ne bunim.

U toj kakofoniji obilazim auto desno a Radmilović lijevo, suzilo mi se vidno polje u jednu točku, noge dobro slušaju, Jelačić pa Zrinski trg i cilj. 1 sat i 59 minuta. Od 79, 64 završili a ja 33.

Veselju nikad kraja, ipak sam najstariji, a uhvatila me euforija, ko jednu damu kad je čula radosnu vijest.

To je istiniti događaj ali neću spominjati imena pa će ostati na razini vica. Ispričao mi je taj događaj moj prijatelj ginekolog. Inače, poznati hrvatski par pokušava napraviti dijete, ukratko muče se  i neide, ali jednog dana liječnik objavi ženi: imam radosnu vijest. Doktore nemojte mi reči, dama je van sebe, je vi ste gospođo u blaženom stanju. Skoči dama na noge, počne plesati i pljeskati, slično ko i ona dama koja je često na TV. Kad se je malo primirila i došla k sebi, moj pajdaš kaže: imam još jednu radosnu vijest. Dama pozorno gleda u njega, što bi još važnog moglo biti. Roditi ćete dvojke. Dama ijuuuu, znači i od šogora se primilo.

Poslije trke u Sunčano selo, na grah, smazao tri tanjura, da tri /3/ a kuhar kao da ga je neko preselio iz Provanse, korpulentan i brkat. Nije bilo pive, no brzo sam bio doma pa na ladno pivo iznutra a iz vana na svako koljeno led.

U svakom slučaju zahvala BK Koprivnici za ugodan dan, a i takmičarima posebno BK Rotor koji su na montičima odvozili trku.

Slike Lijevo Relja, desno Bogadi