Triatlon klub Varaždin

    Krenem prema Vićenci, treba napuniti rezervoar. Kružim u noćnim satima, a benzinske pumpe sve na samoposlugu i svaka ima jednu damu noći. Ne usudim se stati jer nisam siguran da neće iz mraka iskočiti kakvi majstori i eto cirkusa. Na portalima je bilo baš ovih dana takav noćni napad u Detroitu. Prođem pokraj njih desetak i svaka je na samoposlugu i uz neizbježnu damu. Čudi me da nema pajkića, vjerojatni i oni imaju korist od tog noćnog rada. Idem prema Veroni  u hostel. Rano dizanje i u 7 sati tražim gdje ću natočiti gorivo. Spazim pumpu, diesel 1,44 na autostradi je 1,77 i stanem. Gledam u pumpu, max je točenje za 20 €  a ja imam 100. Prošle godine sam u Pisi natočio za 50 a sad sam u brigi, jer automat ne vraća novac a u rezervoar neće stati za 100  € . Spas dolazi u novom Mercedesu, stariji čovjek ali mlađi od mene počne točiti, krenem prema njemu. Spazi me i vidim da je sav napet kad mu prilazim i sa posebnim oprezom gleda u mene. Osmijeh zakačim na lice i zaželim Buongiorno signore, on ništa i dalje napeto gleda u mene. Imao sam dojam da će uskočiti u auto i bris. Progovorim engleski i objasnim mu moj problem. Znao je engleski, malo se opustio i pogledao je moju registraciju i bio je manje napet ali i dalje me držao na oku. Ja sav zdvojan, do 9 sati nigdje neću moći natočiti  niti promjeniti 100. Sam se je ponudio i razmjenio mi 100, dobro ju pogledavši. Izvadio je iz đepa pozamašan sortiran bunt €  i dao mi po 20, ja sam mu zahvaljivao i stavim novčanik na krov auta a on mene upozori svojim prstom u oko i pokaže na novčanik. Iako je prvi natočio čekao je da ja krenem a onda je krenuo on. Dakle moj spasitelj je bio makro, pokupio je noćni utržak. Uđem u zabranjenu zonu pred Arenom i ovjekovječim moju plavu pticu.